• • Kad pritisne tuga

k’o što jedino tuga

pritisnut’ zna

i javi se

k’o roj zrikavaca

sve jedna rana nezarasla

i svaki čemer

za godina progutan,

trbuh k’o parče papira

progori

a, dušu niz obraze

potjera u sol,

ja dignem ruke i pustim

da ide kud hoće

i čini po volji.

Tada, dok u meni gori

sve ono što dogorjeti mora

ja jasno vidim

sav besmisao patnje

i znam da je samom sebi

od obijesti stvaram

i opet joj ništa ne mogu.

Fotografija: Bakir Lojo